Od kafe do pada društvenih vrednosti

Ovaj tekst sam počeo da pišem kao komentar koji mi se odužio, pa sam rešio da ga pretvorim u post. Odnosi se na post iz jednog od blogova koje pratim i čitam kad mogu, pa će praćenje sledećeg teksta verovatno biti lakše ako se prvo pročita taj post na koji se odnosi. To je jedan razonodan i malo stariji tekst, ali eto baš danas sam naleteo na njega, pa pošto me je naterao na razmišljanje pokušaću da iznesem i svoje zaključke :) Post se može naći na sledećem linku: KAFA u šoljicama!

Relativno sam mlad – 26 godina – pa i kafu sa društvom ne pijemo kao u stara vremena… Ako napravim neki presek, zapravo ispada da društvu uvek skuvam kafu, svima različitu, ali retko je s njima popijem već im samo pravim društvo uz ispijanje iste (mada bih pre rekao uz cigare sa kojima iz mog nepušačkog ugla u mom društvu stvarno preteruju – bar ona većina koju čine pušači)… Kafu najčešće popijem sam dok sam za kompjuterom (dok učim, radim, blogujem, „fejsbučim“, čitam, surfujem netom i slično). Kafu pijem iz jedne od mojih dveju omiljenih šolja koje sam dobio kao poklon povodom 18-tog rodjendana (slika jedne od njih mi je u ovom trenutku postavljena kao pozadinska slika na društvenim mrežama – Facebook, Twitter i Google Plus). To su redovne, povelike šolje, veće od onih za belu kafu, pa popijem možda dve dnevno (iskreno nekad i tri, pa možda i četiri, ali zato dosta često ni jednu). Da ne bih preterivao sa kafom, a s obzirom na to da je pijem iz povećih šolja, je glavni razlog što sam sebe navikao da je sa društvom ne pijem – popijem ipak i sa njima, ali ne često…

Kada sam počinjao da pijem kafu pio sam uglavnom sladji nes. Pošto me je uvek mrzelo da čekam da se ohladi često sam dodavao mleko i sada bez mleka ni ne mogu da popijem. Pošto je neskafa uglavnom uvek bila skuplja od one koju zovemo turskom, a i da ne bi kupovali sto različitih, ponekad sam u nedostatku nesa pio tu tursku. S vremenom smo prestali da kupujemo nes, pa sam neko vreme pio tursku – bar je tako zovemo, mada znam da nije to „ta prava“… Ipak nikad je nisam voleo. Mrzeo sam kada se napravi previše gusto, pa sam je uglavnom kuvao sebi retku jer sam od gušće uvek imao osećaj kao da pijem pesak. Talog sam takodje mrzeo jer volim da ono što je u šolji popijem do kraja. Kasnije sam se vratio na nes i retko kad sam popio tursku. Primetio sam da mi je turska i sve češće smetala za želudac dok sa neskafom nikada nisam imao problema. Neskafu i sad redovno pijem i na tursku se ne vraćam, čak ako se desi da ostanem bez kafe radije pijem kakao nego tursku…

Kafa kakvu je sad pijem je sa jednom (u granulu merenom :D ) kašičicom neskafe ili druge instant kafe u nedostatku nesa (omiljena mi je inače Jacobs – kad već smaram da budem detaljan :) ), tri (i nekad još pola) kašičice šećera, preliveno do malo više od pola šolje provrelom vodom (nikad iz bojlera) i hladnim mlekom do vrha šolje… Znam da mnogi smatraju da je to puno šećera, ali volim samo takvu i gotovo :) Pokušavam u zadnje vreme i da smanjim količinu šećera, ali mi kafa uvek onda ispadne bljutava za moj ukus i brzo odustanem od toga… Smatram prilično ironičnim što mi na „veliku štetnost“ te količine šećera uvek pažnju skreću oni koji nekad uz kafu ispuše i po pet cigara, ali šta ću, valjda je to uvek tako :)

Inače pravi sam ljubitelj kafe, ali ovako kako je ja pijem – slatku i s mlekom. Kratki espreso ne volim, ali volim produženi sa mlekom i u kafićima (u koje idem jako retko) ću samo to popiti jer mi se skoro ni u jednom ne svidja kako prave instant kafu… Čak i ako zamolim da je ne mute i da je ne krase i objasnim da samo „sunu“ kafu, vodu, mleko i da donesu šećer, to često zaborave i na kraju pijem ne kafu već šlag penu u visokoj čaši sa kišobrančićem i nekom šarenom slamčicom i sa malo vode na dnu… Nemam ništa ni protiv tih napitaka, ali kao što moju kafu neko smatra razblaženim mlekom, tako i ja te napitke ne mogu da nazovem kafama i teško mi je da poverujem da bilo ko može…

Što se tiče kulture pijenja kafe u društvu, malo mi je žao što naša generacija nema tako nešto… Naravno, svako je različit, ali u mladjim generacijama (u koje i sam spadam) je dugo bio stavljan taj neki akcenat na različitost i individualnost dok ljudi nisu stvarno postali medjusobno toliko različiti da su skoro sve (ako ne i baš sve) društvene i socijalne kulture počele da blede poput starih fotografija… Naravno kafa se i dalje češće pije u društvu, ali upravo je danas naglašeno baš to da se radi o društvu, ali ne o gostima. Da napravim razliku… Nekad je bilo podrazumevano da domaćica skuva svima iste kafe u istim šoljama i ostavi pored posudicu sa šećerom i mlekom pa svako sebi po volji doda mleko i zasladi, pa da se uz polako ispijanje razgovara mirnim tonom ili bar u mirnoj atmosferi o nekoj značajnoj ili manje značajnoj temi i da se s teme na temu prelazi postepeno i gde je jedina nestrpljivost mogla da dolazi od dece domaćina ili dece koju su gosti poveli. Tom prilikom bi se deca umirivala i učila strpljenju i bontonu rečima i na ličnom primeru. Verujem da su ona deca koja taj bonton nisu naučila ili koja su se prva pobunila protiv njega (i svih pravila) u kasnijim godinama zapravo prvi predstavnici današnje generacije koja je istrajala u toj pobuni i ojačala s motivacijom u vidu globalizacije koja je baš u pravo vreme pružila podršku i ideološki oslonac pobunjenicima protiv starih vrednosti. Danas, dakle, to sve više liči na cimere koji su se okupili u nekim zajedničkim prostorijama za odmaranje gde svako pije u svakom pogledu različitu kafu (ili neki drugi napitak) u različitim šoljama, u različitim položajima (sedeći, stojeći, poluležeći), gde svaki pušač trese pepeo u najbližu pepeljaru, u jednu iz jednog položaja u drugu kad predje u neki drugi položaj. Što se tiče tema o kojima se razgovara, najčešće svako vodi svoju priču i politiku i pokušava da nadjača ostale tonom i posvećenošću kao i da podredi druge sebi, svojoj priči i svojim individualnim pravilima. Nekako deluje da tu novu odraslu generaciju čine upravo ta deca pobunjenici koja nisu uspela da predju preko te pobunjeničke faze odrastanja i koja su stoga zauvek ostala u toj fazi sazrevanja na pola puta izmedju bespomoćnog i razmaženog deteta do samostalne i društveno svesne osobe.

I drugi običaji su se dijametralno promenili… Primera radi, iako je direktno obraćanje ličnim imenima u društvu uglavnom stvar prisnosti od davnih vremena, pa i danas, obraćanje sa nekom Bontonom propisanom dozom poštovanja prema neznancu, kolegi, službeniku (u smeru ka i u smeru od službenika) je skoro potpuno iščezlo, baš poput ispijanja „propisane“ kafe iz jednakih šolja i bez užurbanosti gostiju.

Teško bi danas i bilo povratiti takve običaje, poput ispijanja kafica sa gostima i nekom Bontonom propisanom atmosferom jer kao prvo, vladaju nezaposlenost i nemaština, pa ljudi nemaju para da nabavljaju komplete šolja iznova i iznova kad god im se ošteti neka šolja u postojećem kompletu (ovo se odnosi na gore pomenuti post prema kome je dat link), kao drugo zbog iste te nemaštine su ljudi generalno klonuli duhom i u takvom globalnom stanju kulturni običaji su prvi na udaru i kao treće, globalizam, razvoj tehnologija i uopšte menjanje načina življenja je uticalo na to da ljudi predju na neki brži, užurbaniji i nervozniji način življenja gde ljudi ili imaju svoje omiljenje šolje ili piju iz prve koju dograbe i ispijaju kafe polako uz cigare, ujutru, popodne ili uveče ili ispijaju na eks… Inače su u svetu postojala do ovih vremena mnoga lokalna pisana i nepisana pravila koja su se odnosile na lokalne kulture i običaje i koja su većinom poštovana u narodima koji su gajili te običaje. U današnjem svetu, s mladjim generacijama počeli su da blede lokalni običaji i kulture i akcenat je preusmeren sa lokala na same pojedince. Taj fenomen je globalan, pa se uprkos isticanja različitosti i uzdizanja individualnosti, ovaj fenomen, ironično, može donekle smatrati i uzdizanjem nekog globalnog običaja čije su karakteristike izbegavanje pravila, omražavanje jednakosti koji se često u sarkastičnom tonu poistovećuje sa uniformnošću, opovrgavanje svakog autoriteta u duhovnom i u svakom drugom smislu, a s druge strane jačanje idolopoklonstva u smislu da se idoli traže u istaknutim pojedincima (koji titule idola najčešće dobijaju zaslugom svog novca, slave, sjaja i popularnosti, ali to je već druga priča)… Danas je uobičajeno da svako ima svog idola koji nije isti onaj idol kojeg poštuje neko drugi, ali koji se zapravo ne razlikuje primetno od onog prvog… Ljudi su postali okrenuti sebi, svojim željama, karijerama i planovima i individualnim vrednostima što i nije toliko loša stvar, ali ima negativnu posledicu koja se ogleda u tome da su u talasu popularizovanja individualnosti u svakom smislu i u svim životnim sferama ljudi u potpunosti zapostavili jedni druge i zaboravili su na to da su jednako slični i jednako različiti medjusobno. Zbog toga se danas sve manje može pričati o pravim zajednicama koje su nekad postojale bilo da se radi o kolektivima ili o porodicama, rodbinama i prijateljima, a sve češće se zajednice svode na društvo (ponekad čak i praznu skupinu) individualaca koji su toliko različiti i različitih interesovanja da je ta različitost, moglo bi se čak reći i ironično, postala njihova glavna i jedina medjusobna sličnost. Zbog te različitosti i okrenutosti sebi, mi jedni druge više ne shvatamo ozbiljno, pa i umemo čak i najbitnije dogadjaje često da pretvaramo u „interne fore“…

Pretpostavljam da su u svetu moralne i kulturne vrednosti dobile toliko jak udar da je čak i imaginarni stub društva koji se sastoji u moći tog društva da razborito rasudjuje i proceni ozbiljnost svake situacije pretrpeo jaku štetu od samog temelja. Moram napomenuti da nisam pobornik komunizma ili socijalizma, da mi lično individualizam čak više i odgovara, ali se mora priznati da je logično da će društvo da trpi ako se pojedinci koji čine to društvo okrenu sami sebi, a to je nešto što je u kapitalističkim režimima uobičajena pojava, čak se može reći da je to i jedan od glavnih socijalni fenomena kapitalizma. Baš poput dece iz „Gospodara Muva“ ljudi gube svoje osećaje o osnovnim moralnim vrednostima kad se njihovo postojanje svede na golu bitku za opstanak. Oni koji nisu u takvoj situaciji prepoznaju ponašanje okoline pa se tom ponašanju prilagodjavaju. Oni kojima borba nije potrebna za sam opstanak, naučeni obrazac ponašanja, koji prerasta u društveno prihvatljiv pa zatim u same karakteristike društva i društvenih odnosa, koriste ako ne u svrhu preživljavanja, onda u svrhu nadjačavanja konkurencije, nametanja svojih stavova nad tudjim, pobedjivanja u bitnim i nebitnim raspravama iz čiste želje za bar nekom dominacijom nad drugima i slično, a sve to se kasnije pripisuje takmičarskom duhu kojim se i pravdaju te nove društvene vrednosti u kojima je zajednica koja u tom svom zajedništvu donosi neke odluke raznim kompromisima imajući u cilju „da svima bude dobro“ marginalizovana u korist individualizma.

Ipak daleko sam otišao od osnovne teme :) Znam da tekst ovako deluje kao neka subjektivna kritika društva, no to je samo moje mišljenje, ali nije u redu ni da preterano osudjujem nova društvena pravila lišena starih običaja poput ispijanja kafe s gostima koji u bar u mojoj glavi onako kako sam gore to opisao pretstavljaju idiličnu i pomalo melanholočnu sliku kulturnog društva, pa donekle i porodice, naročito jer se ni ja ne povinujem tim starim nepisanim pravilima i običajima. Štaviše, upravo dok kucam ovaj tekst ispijam polako i u samoći svoju veliku šolju prilično slatke neskafe s mlekom – onu koju nisam pio sa „gostima“ :)

Priznajem, ponekad bi bilo lepo da u društvu malo više pažnje obraćamo jedni na druge, da imamo više vrednosti koje zajedno poštujemo, da ne ističemo uvek toliko sebe u odnosu na sve ostale, da deca imaju po čemu da se ugledaju na odrasle, a ne da se odrasle osobe ponašaju po ugledu na razmaženu dečurliju koja nikad ne sazreva; Nekad bi zaista bilo lepo da nam se češće preklope interesovanja umesto da sa najbližima nemamo dodirnih tačaka, ali svaki trud pojedinca da se to postigne bi bio obesmišljen od strane ostalih pojedinaca nezainteresovanih za isto, a što i jeste osnovna priroda globalizovanog društva koje čine individualci okrenuti sami sebi. Svet se definitivno promenio, a snaga kolektiva i sve vrednosti koje su sačinjavale temelj društva su podlegle ranama koje im je nanela sebičnost pojedinca.

Pa gosti moji vidimo se na kafi, a ako ste više naklonjeni Englezima onda na čaju u 5 (još jedan običaj čiji plamen jenjava)… Do sledećeg posta, budite mi pozdravljeni i pozdravite i vaše :)

Advertisements

4 thoughts on “Od kafe do pada društvenih vrednosti

  1. Spominješ pad društvenih vrednosti, kroz post se oseti neki vid otuđenja i alijenacije osoba koje zajedno piju kafu. Mogu samo da posvedočim da vi koji se žalite na otuđenje drugih od vas samih, najčešće u tom istom društvu tražite WIFI, ili nečiji ruter kako bi se “prikačili“ na net. Samim tim, sami sebe otuđujete od tog istog društva. Čemu zajedničko pijenje kafe ako se nekoliko njih distancira od razgovora LIVE i odlazi u ko za kakav virtuelni svet. Što se tiče brzine menjanja tema…get use to it. Ljudi nemaju vremena da kao nekada sednu na “rogalj“ i raspredaju “besede na gori“. Život se odvija veoma brzo. Oni koji imaju puku sreću da su zaposleni, često rade po 10 ili 12 sati. I pored toga, umorni žele da se vide sa svojim prijateljima. Brzo razmenjuju informacije koje žele da podele sa svojom referentnom grupom koju zovemo Prijatelji, jer već za sat vremena treba da budu na nekom seminaru stručnog usavršavanja (da ne bi dobili otkaz), da kuvaju, peru, peglaju, ili bilo šta slično. I kad u tako umorni ipak dođu na kafenisanje, često zna da iritira tih nekoliko članova prijatelja koji posle par minuta uzmu mobilni telefon i ne učestvuju u razgovoru. Najčešće su to prijatelji koji uglavnom i nisu zaposleni, koji nemaju taj pritisak curenja vremena i mnogobrojnih obaveza. Najčešće se radi o ljudima koji ništa drugo i ne rade nego samo sede na internetu veći deo budnog stanja. I nije istina da i tih dragocenih sat vremena dnevno ne mogu da suzdrže u stvarnom svetu nego i u tom periodu moraju baš tada da “pogledaju nešto na netu“. E, ‘bem ti ja takvo kafenisanje, i druženje. Sama kafa gubi smisao. Zato nemojte spominjati pad društvenih vrednosti. Kao što je za svaki odnos ljudi potrebno učešće svih, tako i ovde svi treba da žele da zajednički podele to dragoceno vreme u danu za tu prokletu kafu. A ne nekolicina koja će da ulaže veći deo energije, a ostali će da se “šlepaju“. A svi zajedno se zovete “Prijatelji“. Ne. to nisu prijatelji. To je ekvivalent slučajnim prolaznicima u kafiću koji se ne poznaju. Zajedno su u istom trenutku na istom prostoru, ali ne pričaju međusobno. Kafa kao tečnost tehnički može da se popije i u samoći. Ali sam ritual pijenja kafe ima najčešće svrhu ZBLIŽAVANJA grupe pojedinaca. Ako osnovna svrha nije ispunjena, pitam se čemu sve to?

    • Zapravo nisam govorio o otudjenju :) Možda se može tako učiniti čitaocu iz opisa atmosfere, ali zaista nisam imao otudjenje na umu dok sam pisao. Dakle radi se čisto o starim običajima, pomalo o nekom tradicionalističkom (pre nego opštem) bontonu i slično… Otudjenje je svakako tema za sebe. O tome da li je problem otudjenja porastao u odnosu na prošlost se svakako može diskutovati, mada ne vidim da se zaključci na takve teme mogu doneti iz nekih objektivnih parametara već pre iz subjektivnih iskustava… Naravno, mnogo stvari se promenilo u odnosu na prošlost i stvari koje su se nekada generalno podrazumevale danas više ne važe. Današnja generacija je drugačija, samovoljna i ne povinuje se tradicijama; postoje tek poneki pojedinci koji su iskusili nešto iz starih tradicija i kojima ponešto iz tih tradicija nedostaje ili oni koji iz tih tradicija nisu ništa osetili neposredno pa su poželeli da to isprobaju… Što se tiče činioca tradicije koji mogu nedostajati odredjenim pojedinicima mogao bih reći da su i oni različiti i da se često ne poklapaju – jer generacija je upravo takva, usmerena na individualnost, na svoje želje i potrebe, a nad željama i potrebama drugih, pa makar to bilo i kontradiktorno kao u primeru kada su te želje povezane sa tradicijama, što je upravo ono o čemu sam gore i pisao. Daću ti i konkretan primer – iz mog posta gore se može zaključiti da sam zainteresovan za neke elemente tradicije poput mirnije atmosfere od današnje (uglavnom se svi elementi mogu svesti na taj, bar većina) – dok bi se iz tvog komentara moglo primetiti da ti smeta nedostatak pažnje i(li) otudjenost. Tu se vidi i ono nepoklapanje želja jedne osobe sa željama druge. O tom nepoklapanju sam upravo i pisao. Ono je postojalo oduvek, jer i te želje spadaju u činioce individualnih ličnosti i želje različitih ličnosti se prirodno retko poklapaju osim kada se radi o članovima jedne interesne grupe – na primer ljude koji upišu kurs slikarstva verovatno veže to interesovanje, ali su su im druga interesovanja sigurno različita. Problem (ako se može nazvati problemom) današnjosti je nedostatak poštovanja prema drugima i njihovim željama i to je ono što se najviše promenilo u odnosu na relativno blisku prošlost. Da je to tako može se videti već i iz tvog komentara u kojem braniš svoja uverenja, ali napadaš tudja – dakle kao što rekoh kod sebe osećam potrebu za mirnijom atmosferom od današnje, dok ti očigledno osećaš potrebu za više pažnje u društvu. Dakle očigledno nas interesuju različite stvari (koliko god one bile bliske s obzirom da govorimo o stvarima koje danas ne važe, a koje su se nekada podrazumevale kao prirodne), ali je i očigledno da se nam se interesovanja ne poklapaju, pa čak i isključuju što se može videti iz tvog komentara u kom braniš ubrzanu (po meni čak i užurbanu) atmosferu. Naravno danas ni moje ni tvoje želje nisu preterano ostvarive s obzirom da su obe vezane za odnose medju ljudima i da bi se ostvarile potrebno ih je nametnuti, a nametanje bilo čega se nikada nije smatralo društveno prihvatljivim, a danas još manje. Osim što nametanje nije prihvatljivo, čak je i izvodivost upitna s obzirom da se ne radi samo o pojedincima, već o društvu koje je sačinjeno od različitih pojedinaca koji su različito podložni i nepodložni svakom nametanju, pa bi sam trud bio uzaludan. Iako se čini da ti i ja razmišljamo o nekim tradicionalnim vrednostima koje bi bilo poželjno ponovo uspostaviti i da se to čini prirodnim u stvari to nije i pokušaji da se to učini bi bile nametanje s obzirom da se radi samo o našim željama, a ne o važećim društvenim vrednostima. Dakle vrednosti koje su nekada postojale i koje ovde nazivam tradicionalnim više ne važe i danas se samo kod starijih generacija može primetiti poštovanje istih, a današnje generacije imaju sasvim druge vrednosti, samo što se po tim novim vrednostima promenio i objekat poštovanja i dok se nekada iznad pojedinaca poštovalo društvo u širem smislu (dakle ne samo prijatelji, već bilo koja zajednica ili bilo koji podskup neke šire zajednice), danas se nad društvom kao objekat poštovanja nalazi individualnost ličnosti i to u korist sopstvene nad tudjom. Takodje mi se po mišljenju koje iznosiš u komentaru čini da smatraš tekst, odnosno onog ko ga je pisao :) dvoličnim, pa ću reći da sam kriv što u tekstu možda nisam malo jasniji da samo dajem mišljenje o društvu koje uključuje i mene, a ne osudu kako se možda može shvatiti iz teksta. Nažalost postoji i greška onog ko čita tekst da poistoveti stvari koje se medjusobno već odavno ne moraju podrazumevati kako sam objasnio ovde u odgovoru :) Moram dodati i da osudu primećujem upravo u komentaru baš kao i stavljanje sebe i svojih želja iznad drugih i tudjih želja o čemu upravo i govorim da je karakteristika današnje generacije. Nažalost po pojedinca, te želje nisu ostvarive kada su vezane za druge pojedince ili celokupno društvo ukoliko se ne poklapaju i sa njihovim željama, što bih mogao da kažem da nije moj slučaj, a po komentaru bih rekao da nije ni tvoj. Kako se može reći da su naše želje vezane za odnose i ponašanje u društvu (konkretnije društvu prijatelja) jedino što možemo je da odustanemo od istih želja. Dakle u mom primeru ostaje da prihvatim užurbanost ljudi koji poštuju isključivo svoje vreme, a tudje nikada (po mom mišljenju koje mogu da obrazložim, ali bi to ovde bilo suvišno), a u tvom primeru ostaje da prihvatiš slabiju zainteresovanost pojedinaca za druge pojedince (što mi se čini da je suština tvog komentara)…

  2. Sale, danas nema dve osobe koje piju istu kafu. Ja sam se prešaltala na filterušu. Dobila sam Lavazzu, predivnu, mirišljavu i sa uživanjem je pijem sa jednom i po kašikicom šećera (one manje su u pitanju) i malo mleka. Ujutro, kada se probudim, odmah se nasmešim pri pomisli na kaficu. Evo, bliži mi se vreme za drugu i šlus.
    Pijem je rado sa prijateljicama. Sa ćerkama retko, jer nam se ne podudaraju vremena za istu. Definitivno smo se razišli u mnogim stvarima.
    Kafa sa prijateljima je uvek najsladja. Ćaska se o običnim stvarima. TO nije vreme za kuknjavu, nego za uživanje.
    Pozdrav i drago mi je što ti je moj post bio inspiracija! :D

    • Probaću filterušu i ja u budućnosti :) Nažalost što se tiče kafe s prijateljima, u mom slučaju ne važi… Volim ih sve naravno i rado provedem vreme s njima, ali kafu više volim da popijem u nekoj svojoj intimi :)) Naravno mogao bih da pijem i s drugima, ali smatram da bih onda preterao sa kafom, što bih želeo da izbegnem. Sa društvom sam radije na soku i vodi :D Još jednom se zahvaljujem na inspiraciji :)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s