Mišljenje o pojmovima "perfekcionizam" i "perfekcionista"

Može se preko interneta naći zaista povelik broj tekstova o perfekcionizmu. Lično sam „izguglao“ i prelistao podosta tih tekstova da se ne bih ovde previše ponavljao. Primetio sam da oni u najvećem broju govore o perfekcionizmu kao o nerealističnoj težnji da se bude „savršen“ što je „nemoguće“… Dalje se smatra da je perfekcionista ona osoba koja ima takve „nezdrave“ težnje, osim u nekim tekstovima u kojima je dozvoljeno da su te težnje zdrave do neke granice… Naravno ovi tekstovi isključuju svaku drugu upotrebu pojma perfekcionizma i perfekcioniste osim u onom smislu u kom su „definisane“ i veliki broj pomenutih tekstova jasno i naglašava da se često koristimo tim terminima dok mislimo na nešto sasvim treće… Naravno postoji još dosta termina koje olako koristimo, kao kad pomenemo kako smo danas nešto „depresivni“, ali da pri tom nemamo dijagnostifikovanu depresiju (mada s obzirom gde živimo nisam siguran da je dijagnoza potrebna). Postoje razni opisi perfekcionizma i perfekcioniste, po kojima možemo zaključiti, u toku nekog razgovora, rasprave u kojima ih pominjemo, da li smo te izraze pravilno upotrebili. Ovo sam pomenuo na početku teksta jer imam nameru da pišem u sledećim redovima baš o „perfekcionizmu“ i „perfekcionistima“, ali će ono na šta ja budem mislio pod tim pojmovima verovatno malo odudarati od „definicije“, pa bih samo hteo na to da skrenem pažnju da ne bih bio pogrešno protumačen :)

Kao što sam već pomenuo, mnogi tekstovi opisuju perfekcionistu kao nekog ko teži savršenstvu, kao nekog ko želi da dosegne savršenstvo i naravno obavezno dodaju kako je to nemoguće. Naravno pod savršenstvom se obavezno misli na ono filozofsko, misaono savršenstvo, odnosno na nešto što je „toliko dobro da ne može bolje biti čak ni zamišljeno“… Najčešće autori tih tekstova dodaju da su perfekcionisti opsednuti tim da ono što rade (pod uslovom da je perfekcionistička težnja vezana za nešto što se radi – mogući su i primeri gde to nije slučaj, ali svejedno…) urade na najbolji mogući (ili nemogući) način, pa ako zatim smatraju da može da se uradi bolje, da urade još bolje i to sve dok ne bude više izvodivo, odnosno zamislivo da se uradi bolje po njihovom mišljenju. Dakle dok ne bude savršeno i nenadmašno. O (ne)mogućnosti da to izvedu je suvišna svaka reč. Ta (ne)mogućnost da se izvede zamišljeno je ono što na kraju uzrokuje anksioznost, bar ako je sudeći po svim tim stručnim i nekim, možda, manje stručnim tekstovima.

Naravno, takvi tekstovi će najćešće opisati nešto što možemo nazvati klasičnim školskim primerom, izgrditi nas za drugačiju upotrebu fraze od one u tekstu i svakako neće pominjati razne varijacije i primere koji su bliski opisanoj problematici, makar i ne spadali u samu problematiku. Naravno postoje i stručniji tekstovi koji govore o raznim varijacijama i razlikuju perfekcionizam na osnovu nekih tabela, uglavnom u zavisnosti od izraženosti perfekcionizma. Takvi tekstovi zaslužuju više pažnje od strane onih koji su za tematiku zaista zainteresovani. U svakom slučaju, ono što sam hteo da naglasim iz takvih tekstova je upravo pominjanje izraženosti „perfekcionizma“. Dakle, ovde kad govorim o perfekcionizmu govorim o osobini koja može biti manje ili više izražena, a pod perfekcionistom mislim na svakog ko ima perfekcionističku težnju, bez obzira na izraženost, ako tu težnju može neko da primeti, ako i ne neko drugi onda bar sama osoba sa tom težnjom. U stručnijim tekstovima se uglavnom ne smatra perfekcionistom onaj čije perfekcionističke težnje nisu opsesivne. Ovde ipak koristim izraze perfekcionizam i perfekcionista na način koji nije dozvoljen u stručnijim tekstovima, pošto nemam ideju koje izraze bih mogao da upotrebim kao adekvatnu zamenu. Umesto toga, ja ću ono što stručni tekstovi zovu perfekcionizmom i perfekcionistom zvati opsesivnim perfekcionizmom i opsesivnim perfekcionistom, a termine perfekcionizam i perfekcionista ću i nadalje laički koristiti, ovde u samom postu, u blogu generalno, pa i lično, bar dok mi ne bude preporučena adekvatna zamena za laičko korišćenje tih termina.

Ne mogu reći da baš svako od nas ima opsesije oko toga da nešto bude uradjeno savršeno i besprekorno, odnosno „toliko dobro da bolje nije ni zamislivo“, ipak skoro svi kad nešto obavljamo imamo odredjenu neku minimalnu granicu kvaliteta obavljanja tog „nečeg“, nekog posla recimo (bez obzira da li smo tu granicu odredili sami sebi ili nam ju je neko drugi odredio). Ta granica može biti vezana, kako za kvalitet obavljanja tog, nekog posla, odnosno za kvalitet rezultata, tako i za ispunjenost uslova od kojih zavisi obavljanje tog posla… Granica može biti postavljena u vezi bilo čega… Neprihvatljivim ćemo naravno smatrati sve u vezi  tog posla što se nalazi ispod postavljenih granica.

Postoji veliki broj primera na šta se ta granica može odnositi. Uzmimo za primer nekog studenta. On može sebi odrediti minimalni prosek ocena koje će smatrati zadovoljavajućim, dok će prosek ispod te „zacrtane granice“ smatrati neprihvatljivim. S druge strane može odrediti za sebe neku minimalnu granicu uslova u kojima može da uči – naravno ovo niko ne odredjuje sam (koliko je meni poznato), već su svačiji uslovi već nametnuti samom prirodom njegove ličnosti. Neko će biti tolerantniji na buku ili će čak i lakše učiti neke predmete uz laganu muziku, dok je nekom za koncentraciju potrebna apsolutna tišina. Nekom će učenje u čitaonicama doneti bolje ocene, dok će mnogi bolje učiti u prostoriji u kojoj su sami i gde ih niko ne može dekoncentrisati. Nekog će u učenju ometati nered, dok je neko neosetljiv na taj faktor. Naveo sam primer studenta jer je najpraktičniji kojeg sam se setio – lako se mogu shvatiti uzročno-posledične veze izmedju odredjivanja neke granice i rezultata koji su uzrokovani odredjivanjem te granice u ovom primeru. Mogao sam isto tako uzeti i primer običnog čoveka koji je nezadovoljan svojim trenutnim životom i koji smatra da će biti zadovoljan kada bude bio ispunjen minimum faktora koje smatra granicom izmedju nezadovoljavajućeg kvaliteta života i zadovoljavajućeg kvaliteta života. Ipak kod ovog primera se neupitno može razumeti samo jedan rezultat takve odluke, a to je ono stanje nezadovoljstva, odnosno uticaj te odluke na sopstvenu psihu, dok neki uzročno-posledični odnos te odluke na neki praktični rezultat izostaje, odnosno nije nešto što je u ovakvom primeru očigledno ili bilo kako naglašeno.

Primera je svakako raznih; mogu biti vezani za bilo koju sferu života i ne postoji neko grubo pravilo, pa se i procena oko toga da li je perfekcionistička težnja neke osobe „problematična“ ili sasvim benigna može uraditi samo individualno. Naravno, verodostojnu analizu može uraditi samo stručnjak, ali zato i mi ostali možemo proceniti (bar bi po meni trebalo da možemo) da li uopšte postoji osnova da se nekom savetuje stručnjak u vezi perfekcionizma. Svakako se nećemo zabrinuti zbog nekog ako ne želi da pije iz prljave čaše ili ako nije siguran da li je neko pre njega iz te čaše već pio, ali ako neko upravo opere čašu, pa pre nego što počne da pije vodu iz nje zaključi da čaša nije čista, pa je ponovo opere i ponovi taj postupak nekoliko puta, mi bi smo imali povoda da obatimo malo više pažnje na tu osobu – ipak nikad ne treba brzati sa zaključcima jer je moguće da zaista postoji neka uporna fleka ili da se nešto zalepilo za čašu što mi ne vidimo.

Osim činjenice da nisam stručnjak u psihologiji i činjenice, koju sam već pomenuo, da opsesivni perfekcionizam (kako ga ovde zovem) podrazumeva perfekcionističke opsesije, postoji još jedan razlog što svoje poimanje perfekcionizma opisujem kao laičko, a vezan je za odredjivanje one pomenute granice. Kod opsesivnog perfekcionizma ta granica se stavlja „van dometa“, što znači da je perfekcionistička težnja generalno neispunjiva ili ispunjenje perfekcionističke težnje leži van domašaja onog ko ima tu perfekcionističku težnju.

Generalno neispunjiva perfekcionistička težnja može biti, na primer, ideja da životni prostor treba da bude apsolutno dezinfikovan, takoreći sterilisan, odnosno da u prostoru bude uništen svaki štetni mikroorganizam, sve do poslednjeg. To je u praksi neispunjivo, a i hipotetičkim ispunjenjem te opsesije se ne postiže ono što je namera – prosečna osoba sa takvom idejom (ja bih čak rekao i svaka) želi zdravu okolinu u kojoj nema opasnosti da se razboli zbog nekog mikroorganizma, ali bi zapravo takva okolina bila štetna za ljudski život što je u suprotnosti sa namerom. Samim tim hipotetičko ispunjenje te opsesije bi uradilo upravo suprotno od onog što je bila namera pa zbog te kontradiktornosti (da hipotetičko ispunjenje opsesije dovodi do situacije koju je ispunjenje opsesije trebalo da spreči) nije uopšte moguće ostvariti perfekcionističku težnju, te je ona neispunjiva.

Postoje naravno i težnje koje nisu neispunjive, ali za čiju verovatnoću da se ispune možemo reći da su skoro ravne sa nulom. Kada bi radnik u pekari sa prosečnom mesečnom platom od 20 do 40 hiljada dinara (znam da sam preterao sa 40, ali lepo je čuvati optimizam) postavio sebi neki kratki rok, recimo godinu dana, da zaradi milion evra, razborit čovek sa naših prostora bi lako mogao zaključiti da se radi o težnji čije ispunjenje leži van domašaja radnika u pekari. Znači postoji mogućnost da se ta težnja ispuni, ali to ne bi bilo razborito očekivati.

Gore sam naveo primer studenta kad sam pričao o granicama. Ako bi student iz tog primera, granicu koju bi smatrao prihvatljivom u vezi ocena postavio razborito ne bismo još mogli da ga zovemo perfekcionistom. Ako bi se prosek ocena ipak našao ispod postavljene granice i ako bi student lako naučio da živi s tim saznanjem, mogli bismo da budemo prilično uvereni da student nije perfekcionista, bar što se tiče njegovih ocena. Ipak, ako student ne bi mogao da se pomiri sa takvom situacijom, ako bi bio uradio sve da tu situaciju promeni ili bio opsednut tom situacijom na neki drugi način, studenta bismo možda mogli da smatramo perfekcionistom, ako drugačije i ne, onda bar perfekcionistom u odnosu na prosek njegovih ocena, ali i tu još ima svakakvih varijacija – moramo znati koliko je bitna razlika izmedju dobijenog proseka ocena i željenog proseka (možda razlika i nije primetna, a možda je i ogromna). U ovom primeru sa studentom postoji još i opcija da je granica, koju je postavio kao minimalan, prihvatljiv prosek svojih ocena, takva da ju je teško dostići. Može se desiti da je željeni prosek takav da ga student vrlo verovatno ne može ostvariti zbog svojih mogućnosti (zbog vremena za učenje, zbog predznanja, zbog „težih“ predmeta i dr.) ili da ambicije studenta ne dozvoljavaju niti jednu devetku ili čak ni desetku koja nije „zaradjena“ svakim bodom koji može biti „zaradjen“ iz nekog predmeta (kursa). Naravno, realnost je ono što se razlikuje od svih naših želja, pa vrlo verovatno i od želja tog studenta. Može doći do situacije da se realnost razlikuje od ambicija tog studenta u prilično velikoj, pa čak i poražavajućoj meri i, u tom slučaju, ne bi bio neočekivan jak pad raspoloženja studenta. Medjutim, ako postojanje razlike izmedju potpunog ostvarenja ambicija i realnih ostvarenja primećuje samo sam student ili ako je ta razlika toliko neznatna da je zaista beznačajna čak i za pominjanje (kao kad bi sve ocene bile desetke, osim samo jedne koja je devetka ili kad bi sve ocene bile desetke s tim da je jedna „zaradjena“ sa „samo“ 99 bodova od mogućih 100) i ako ta beznačajna razlika dovede do nekog velikog pada raspoloženja studenta, najverovatnije je da je student opsesivni perfekcionista (ili samo perfekcionista u nekim stručnijim tekstovima).

Podrazumeva se da sve ove primere navodim samo opisno, a u praksi bi se svaka situacija morala individualno sagledavati i to iz svih mogućih uglova; nikako se ne bi moglo doći do nekog, konkretnog zaključka ako bi količina poznatih informacija bila kao u gornjim primerima već bi se za bilo kakav zaključak moralo uzeti u obzir mnogo informacija od kojih mnoge ne bi delovale kao da imaju bilo kakve veze sa onim o čemu želimo da donesemo zaključak.

Stručnjaku, naravno neće biti dovoljno ni samo saznanje o tome da perfekcionistička težnja postoji i da je prilično izražena kod neke osobe. Bitno je i to kakav uticaj ta težnja ima na život te osobe, na praktične rezultate u radu, na psihičko zdravlje, na fizičko zdravlje, zatim da li je perfekcionistička težnja izražena u svim sferama života, samo u nekim ili samo u jednoj oblasti i dr. Na primer, ako je neko opsednut redom u kući, ali ta opsesija nema veliki efekat na vreme te osobe ili psihčko zdravlje, ne bi se možda trebalo brinuti zbog toga. Ako je neko opsednut oko toga da neki predmet stoji na tačno odredjenom mestu, pod odredjenim uglom, na tačno odredjenom razmaku od nekih drugih predmeta, koji su možda, takodje na tačno odredjenom mestu, pod odredjenim uglom (i tako u nedogled) možda se već zaista i radi o opsesivnom perfekcionizmu – naravno moguće je i da se radi samo o zaista preteranoj estetici :) Ipak, ako takav perfekcionizam ne povlači nikakve negativne posledice za sobom, pa možda čak ni psihički ili bilo kakav umor, zaista ne postoji razlog za brigu.

Lično, bez obzira na razlike u mišljenjima u različitim tekstovima koje sam našao, smatram da je perfekcionizam zaista osobina ličnosti, smatram da skoro svako ima tu osobinu s tim da, naravno, nije kod svakog snažno izražena. I dok se generalno smatra da izraženiji perfekcionizam u najboljem slučaju može da ne utiče bitno na život, mada se uglavnom očekuje da negativno utiče na produktivne sposobnosti pojedinca, veoma često je izraženost perfekcionističke težnje upravo ono što je odredilo životni put i uspeh mnogih velikana. Ne bih navodio veliki broj primera, kad se danas skoro sve može veoma brzo izguglati. Ako nekog interesuje, predlažem da počne od Čarlsa Bebidža, genijalnog matematičara bez čije opsednutosti neredom i tačnošću rezultata kao i odbojnosti ka ljudskoj grešci u računanju verovatno ne bi nikad nastao računar.

Priznajem, nije najčešći slučaj da perfekcionističke težnje budu zaslužne za neko životno blagostanje, uspeh u nekoj oblasti i slično, a da pritom te težnje ne ostave i neki duševni trag ili bar iscrpljenost, ali opet kažem, perfekcionizam se može smatrati osobinom i kao i svaka druga osobina, razlikuje se od ličnosti do ličnosti i ništa se ne bi moglo u vezi te osobine zaključivati tako da taj zaključak bude generalno važeći.

Kao zaključak na temu bih rekao da i dalje smatram da skoro svako nosi u sebi bar neku neprimetnu perfekcionističku težnju; da je perfekcionistička težnja osobina ličnosti da (bar u nečemu) teži savršenstvu; da se savršenim može smatrati i ono što je „samo“ dovoljno dobro, ako je sve što je manje dobro od tog „dovoljno dobrog“ neprihvatljivo; da se perfekcionistom može nazvati svako ko ima neku (makar i skoro neprimetnu) perfekcionističku težnju čak i ako ta težnja nije snažno propraćena sa opsesivnošću; i najzad da je takvog perfekcionistu čija je perfekcionistička težnja praćena jakom opsesijom bolje zvati opsesivnim perfekcionistom, a tu težnju opsesivnom perfekcionističkom težnjom. Konačno bih dodao i da ceo post samo izražava moje mišljenje i ništa više od toga.

O perfekcionizmu sam, inače, nameravao već i ranije da pišem, što sam nejasno i nagovestio na kraju prethodna dva posta i ovim postom sam ostvario taj moj „mali plan“ :) Razlog što sam zainteresovan za ovu temu je što je to jedna od onih koje nekad površno zagrebemo u društvu, a o njoj se zaista može reći mnogo više nego što može stati u površno ćaskanje. Dokaz za to je što u celom ovom postu nisam puno pominjao i objašnjavao efekte perfekcionizma na život perfekcioniste već sam uglavnom protumačio kako se može gledati na perfekcionizam u zavisnosti od tih efekata – što mi je zapravo i bio jedini cilj u ovom tekstu. Ostatak mog opravdanja za dužinu ovog teksta će moći da se pročita u opisu bloga („about“ polje) nakon što malo sredim taj opis ovih dana (možda i danas) :) Cilj celog ovog teksta je, dakle, bio da izrazim svoje mišljenje na temu koja prosečnom posetiocu bloga verovatno neće biti zanimljiva, pa mi je unapred žao ako se neko smorio čitajući :) Ipak se nadam i da će mi biti oprošteno jer, kako kažu, niko nije savršen ;)

Pa, pozdravljam vas do sledećeg posta… ;)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s