O onima koji nisu srećni i onima koji nisu nesrećni

Svako na svet gleda iz svog ugla. Živimo u svetu koji je podeljen na dva glavna dela – jedan deo je uvek u žurbi i konstantnom stresu, dok drugi deo besciljnim lutanjem tone u depresiju i apatiju. Postoji i treći deo koji obuhvata sve ono što prvim i drugim delom nije već obuhvaćeno, ali skoro da ga nije ni bitno pomenuti s obzirom na to koliko je mizeran deo u odnosu na bilo koji od prva dva. Pod svetom naravno mislim na ljude i na „ljudski svet“. Dakle, taj isti svet bih podelio na još jedan način koji smatram zanimljivim i to na one koji nisu srećni i na one koji nisu nesrećni. Medju onima koji nisu nesrećni mogu (bar teorijski) biti oni koji zaista i jesu srećni, kao i oni koji su samo odlučili da ne budu nesrećni, bilo da su to odlučili svesno ili nesvesno. Kad neko odluči da ne bude nesrećan to znači da je odlučio da veruje da je srećan, da je odlučio da zamaskira nesreću ili da je potpuno i zaboravi – opcije su razne.

Ostaju oni koji nisu srećni. Njih je nezahvalno (mada i nepošteno) podeliti u nekoliko grubih i improvizovanih okvira, analogno podeli onih koji nisu nesrećni ili na neki sličan način. Kod onih koji nisu nesrećni to takodje nije uradjeno pošteno, a ni dosledno nekoj dubljoj analizi (što bi inače bio veoma komplikovan i obiman posao), ali pošto oni nisu nesrećni, lako ću preći preko griže savesti :) Sad za dalje čitanje preporučujem preskakanje sledeća dva pasusa – oni nisu bitni za razumevanje ovog teksta i čitanje istih neko može smatrati „napornim“ :)

Inače, kad se radi neka vrsta grube podele zapravo se stvaraju odredjeni okviri, grupe ili, da se izrazim malo više „matematički“, skupovi. Kod tih podela postoji jedna karakteristika, a to je da dobijeni skup (grupa, okvir) uvek ima svoje članove koji mogu biti bilo kakvi entiteti kojima je nešto zajedničko. Dakle, nabrajanjem odredjenih „svojstava“ se dobija neki teorijski skup čiji će članovi biti entiteti koji zadovoljavaju ta svojstva. Te entitete možemo birati i iz nekog već postojećeg skupa, što se i radi u slučaju podele, s tim da podela ne stvara nove i nezavisne skupove, već govori o podskupovima koji pripadaju već postojećem skupu. Na primer, mi smo gore podelili svet (već postojeći skup) na one koji nisu nesrećni i na one koji nisu srećni. U toj podeli su skup onih koji nisu nesrećni i skup onih koji nisu srećni zapravo dva različita podskupa jednog skupa koji smo nazvali svetom (koji je ujedno i unija ta dva skupa, kao i nadskup oba ta skupa zasebno)… Dakle, kada neke entitete stavimo u isti skup, mi zapravo pretpostavljamo da su ti entiteti slični, ako i ne u potpunosti, onda bar po svim svojstvima kojima smo opisali skup. Dakle, ako bi smo „one koji nisu srećni“ želeli da podelimo u par grupa, mi bi smo one članove koje stavimo u jednu od tih grupa poistovetili jedne s drugima na osnovu svojstava te grupe – to je inače i način nastajanja raznih predrasuda, pa je ovakve podele, u nekim slučajevima, veoma opasno, a često i nepošteno koristiti. Glavni razlog zbog kojeg nastaju takve vrste predrasuda je što, kad se posmatraju članovi iz jedne grupe koja ima odredjena svojstva, druga svojstva tih članova koja nisu korišćena za opisivanje grupe koja im je pripisana se ne posmatraju. Takvo razmišljanje nije pogrešno kada se radi o teorijskim modelima, medjutim isti način razmišljanja koristimo mi ljudi u konkretnim situacijama, ali sa velikom greškom – naime, ona svojstva koja se ne posmatraju kada je reč o odredjenoj grupi se često otpisuju, a to je nepravilno. Ta greška je u praksi uvek uzrokovana ljudskim načinom razmišljanja, nenamerno ili namerno. Takve podele se ipak koriste u društvenim naukama i veoma često su korisne, nekada i neophodne, a problem nastaje samo kada se koriste nepravilno, što je nažalost čest slučaj.

Pošto često volim da govorim o osobinama ljudi, a ne bih voleo da upadnem u zamke koje mogu dovesti do nekih predrasuda u razmišljanju, naglasio bih da ono o čemu govorim ne treba shvatati kao nešto što važi generalno i bez izuzetaka. Kada govorim o nekoj ljudskoj osobini (svojstvu, atributu) podrazumeva se da tu osobinu mogu imati neki ljudi, ali ne pod obavezno. Ovde naglašavam da ako neku osobinu imaju odredjeni ljudi, isti ti ljudi mogu imati i druge osobine (i imaju ih naravno) i te osobine, opet kod istih tih ljudi, mogu biti (i najčešće i jesu) sasvim različite. Kada govorimo o tome da neki ljudi „nisu srećni“ mi govorimo o nekoj njihovoj osobini.

Da bi smo mogli da razumemo osobinu ljudi da „nisu srećni“ ili osobinu ljudi da „nisu nesrećni“ mi moramo razumeti i šta je sreća. Iz toga što različiti ljudi najčešće različito opisuju sreću, mogli bi smo zaključiti da je sreća subjektivni pojam. Neko sreću smatra osećanjem, neko konstantnim duševnim stanjem, a neko skupom odredjenih faktora… Pod tim faktorima se može misliti na ekonomske faktore, na način razmišljanja i dr. Lično mislim da ljudi, osim što sreću različito opisuju, takodje i različite stvari zovu srećom. Ako bih vas pitao da li smatrate da biti srećan znači isto što i biti zadovoljan, šta bi ste odgovorili? Istina je da mnogi kada govore o osobini ljudi da su „srećni“ zapravo misle na osobinu ljudi da su „zadovoljni“. To je toliko rašireno da se to upravo i smatra jednim od značenja sreće. Pod srećom se takodje može misliti na jedno od mnogih osećanja, odnosno emocija (ovo naglašavam jer ni osećanje nema jedinstveno značenje – pod osećanjem se može misliti i na neki čulni nadražaj). U ovom postu ja pod stanjem sreće mislim na „subjektivno stanje zadovoljstva životnom situacijom„, a pod srećom ono stanje kada to zadovoljstvo postoji, odnosno kada se ono ne opisuje kao „nezadovoljstvo“.

Za bilo čiju sreću je potrebno da budu ispunjeni različiti faktori, a koji će to faktori biti se razlikuje izmedju svakog pojedinca. Ono što kod pojedinca odredjuje te faktore je način razmišljanja istog. Naime, dok neko može smatrati ekonomsku stabilnost nečim što bitno odredjuje stanje zadovoljstva, neko drugi to može smatrati potpuno nebitnim, a važnim smatrati potpuno druge stvari (faktore). Ako ti faktori, koje odredjena osoba smatra važnim za sreću, nisu ispunjeni u odredjenoj meri, odnosno u onoj meri koju ta osoba smatra minimalnom ili dovoljnom, tada ta osoba sebe može smatrati kao nekog ko „nije srećan“. Vrlo često se dešava da neka osoba, koja smatra da su za sreću potrebni odredjeni faktori, opisuje drugu osobu kao „srećnu“ ako su u slučaju te druge osobe ti faktori ispunjeni, pa makar ta druga osoba za sreću smatrala bitnim sasvim druge faktore. Jednostavno nije pošteno opisivati drugu osobu kao srećnu ili nesrećnu ako se ta druga osoba ne slaže sa tom konstatacijom.

U prethodnom postu sam pisao o savršenstvu i rekao sam da se savršenstvo može smatrati subjektivnim pojmom. Slično tome, u ovom postu, rekao sam da je i sreća subjektivni pojam i može se reći da postojanje sreće u očima pojedinca zavisi od toga da li su ispunjeni odredjeni uslovi koje taj pojedinac smatra važnim za sreću. Razume se da ti uslovi mogu biti različiti i da postoje mnogobrojni primeri tih uslova. U sledećem postu ću govoriti o jednom uslovu koji neko može smatrati važnim za sreću, a koji je povezan i sa pojmom savršenstva. To je zapravo tema zbog koje sam uopšte i pisao prethodni i ovaj post i o kojoj sam nameravao da pišem u ovom postu, ali ću ipak morati da je ostavim za sledeći…

Pa, do sledećeg posta :)

Advertisements

One thought on “O onima koji nisu srećni i onima koji nisu nesrećni

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s