Pričajte slobodno

Postoji u oblasti psihologije jedan poznat fenomen da čovek koji vapi za slobodom, kada je konačno dobije, ne zna više šta s njom da radi… Sličnu boljku imamo i mi, ljudi koji obožavamo da pričamo, ali ne možemo da dodjemo do reči ili izražaja… Kada konačno dobijemo reč, više ne znamo šta smo sve hteli da kažemo. Kada možemo da pričamo o bilo čemu ni jedna tema nam ne pada na pamet. Kada se domognemo bilo koje vrste slobode u nama nastupa blokada, a često nismo svesni zbog čega nam se ona dešava…

Kod bivših zatvorenika je uglavnom jasno da je na njihovu situaciju najviše uticala navika i to navika da budu zatvoreni i jednostavno su zaboravili kako treba da se otvore, odnosno zardjale su im neke socijalne sposobnosti koje nisu bile primarne u njihovom dotadašnjem okruženju… Smatram da i kod ostalih sloboda do kojih dodjemo naglo postoji sličan fenomen. Možda ne toliko snažno izražen i uticajan na život, ali sličan i u nekoj ekvivalenciji…

Ne bih voleo da govorim u generalnom smislu o nekim temama jer to može biti jako nezahvalno. Što se mene tiče, znam otprilike situacije u kojima zablokiram, pa bih naveo svoje primere, a valjda će neko već naći i sebe u tim primerima…

Prvo, ako sam uključen u neki razgovor to znači da pratim temu ili teme o kojima se razgovara (ili raspravlja u nekim slučajevima) i retko se dešava da o tim temama nemam svoje mišljenje. Zapravo, mišljenje imam skoro uvek, samo što to mišljenje ponekad podrazumeva neopredeljenost, ali ne i nezainteresovanost. Ponekad, ako postoji dobar razlog, pratim čak i teme za koje nisam realno zainteresovan, ali to su redji slučajevi, a najčešće kad sličan razlog ne postoji tu temu ne pratim, a samim tim ne pratim ni razgovor koji je vezan za tu temu… Naravno, ako nemam nikakvo mišljenje vezano za neku temu, to može značiti da sam za nju apsolutno nezainteresovan (što je doduše redak slučaj), pa se može desiti da o takvim temama (za koje sam nezainteresovan – a nema ih previše) jednostavno izrazim neki odbojan stav, ako budem na neki načim primoran (izazvan insistiranjem ili drugačije) na izražavanje mišljenja…

Malo ću suziti teritoriju i reći da o temama za koje sam zainteresovan uvek imam svoje mišljenje u nekom nivou, ali da ne objašnjavam ono što je nevažno… Česta je situacija da nisam u prilici da izrazim svoje mišljenje o nekoj temi, a to da sam za temu zainteresovan bi se moglo i prećutno podrazumevati već i time što uopšte pokušavam da dodjem u situaciju da mogu da izrazim mišljenje. Ako reč dobijem na kraju rasprave, kada su već svi izveli svoje zaključke, nekako je suvišno vraćati se kroz tu raspravu samo da bi rekli i svoje… Zapravo, bilo to suvišno ili ne, nekako ispadne društveno neprihvatljivo i besmisleno u očima sagovornika, pa makar to neodobravanje bilo i prećutno.

E sad, takve situacije se nekima dešavaju uvek ili često, nekima retko ili čak i nikad… Kako se kaže da nikad ne treba reći nikad, prethodno ću preformuslisati u skoro nikad. Neko bi rekao da je ovaj zaključak subjektivan, ali moram reći da se tu ne bih složio. Svakako je utisak o takvoj situaciji subjektivno ima jaču snagu, ali su takve situacije zbog toga još uvek dovoljno objektivne…

Naime, ceo problem bi se najlakše mogao svesti na potrebu za dominacijom, čija jačina varira u zavisnosti od pojedinaca. Treba samo znati da dominacija kod ljudi već odavno ne podrazumeva samo borbu za ženkom kao kod drugih životinja, makar i vodila poreklo od iste potrebe. Dominacija je način da se osigura pobeda, a pobeda je put kojim se dolazi do bilo kakve nagrade. Kod životinja bi to bilo parenje sa ženkom ili otimanje hrane, ali kod ljudi nagrada podrazumeva više toga, a nekada i samo satisfakciju, što ume da bude dovoljno po sebi…

Svakako, bilo bi preterano razmišljati o svojoj moći dominacije u odnosu na moć dominacije drugih i slično… Neko će uvek biti manje, a neko više dominantan i o tome ne bih ni sam razmišljao, pa ne savetujem ni drugima… Osim za naučnike koji to ponašaje istražuju, za nas ostale je to u suštini gubljenje vremena…

Ipak, ako ne možemo od nekoga doći do reči, šta treba raditi? Šta ako razgovarate sa nekom osobom za koju vam se čini kao da vas posmatra sa visine? Da li ste se u razgovoru sa nekom osobom osetili kao da razgovarate sa šalterskim službenikom ili vam je na neki način, diskretno ili indiskretno, izraženo da ste „smarač“ ili vam je možda nekad bilo nametnuto osećanje kao da se dosadni ili bezvredni za komunikaciju (ili u bilo kom smislu, mada je sad komunikacija primarna tema)?

Mogu dati samo par saveta. Uzdržite svoju želju da se izrazite u takvoj okolini, jer to što kažete verovatno ćete reći zidovima. Ako neko nije zainteresovan za važu priču ili makar samo pokazuje da nije, nemojte se nametati. Nikad nije pametno pokazivati bilo kakvu potrebu za nekom osobom (ili više njih, svejedno) koja ne pokazuje neku sličnu potrebu za vama, a pogotovo ako pokazuje vašu nepotrebnost. Postoje ljudi koji vide znakove pokazivanja njihove potrebnosti ili nepotrebnosti tamo gde ih nema, ali to je već sasvim druga tema koja spada u oblast psihologije ili psihijatrije (nisam siguran); ako je neko za taj slučaj zainteresovam predlažem čitanje pripovetke Ive Andrića „Znakovi“…

Čovek bi trebao da nauči koji ljudi mu prijaju, a koji ne, i kako ove druge da izbegava. Daću smernicu: ljudi koji su opsednuti sobom i(li) pričaju samo o sebi i(li) cene samo svoje mišljenje i ničije tudje nisu dobri ni za koga…

Ako osećate potrebu za nekim za koga ste shvatili da vam ne odgovara i ne možete da učinite mnogo po pitanju tog osećanja (potrebe), naučite da glumite i da tu potrebu sakrivate. Ovo neko može shvatiti kao nešto nemoralno, ali ja na to tako ne gledam, pa zato to savetujem. Ako vas neko gleda sa visine ili se ne udostojava da primeti vaše postojanje ili vas ignoriše zaslužuje da mu uzvatite istom merom, jer niste manje vredni ni od koga, a sigurno niste ni manje vredni od takve osobe, tako da ako neko ovo zove licemernim, ja to zovem dostojanstvom, pa neka dostojanstvo bude i široka kategorija…

Uglavnom, svodim savet na staru izreku da je „bolje biti sam nego u lošem društvu“…

Ovog puta bih pozdravio (potencijalne čitaoce) naizgled formalnije, ali zapravo iskreno i u skladu sa temom

S poštovanjem :)

Advertisements

4 thoughts on “Pričajte slobodno

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s